… i tako se krenulo polovinom 80-tih godina XX veka sa veoma hrabrim projektom da naša Crvena zvezda u roku od pet godina dođe do nekog evropskog trofeja. Domaći trofeji su gotovo redovno „stanovali“ na adresi Ljutice Bogdana 1a, ali ono što je klubu falilo bio je ukras u vidu velikog međunarodnog trofeja. Crveno-beli jesu dva puta stizali do trofeja u Dunavskom, odnosno Mitropa kupu 1958. godine i u sezoni 1967/68, ali to nije zadovoljavalo aspiracije.
Da podsetimo, 1958. crveno-beli su do trofeja stigli preko čehoslovačke
Dukle (2:0; 0:0), Lokomotive iz Sofije (4:4; 1:0), beogradskog Radničkog (0:0; 2:1) i u finalu Rude Hvezde iz Čehoslovačke (4:1; 3:2), a u sezoni 1967/68 put do trofeja vodio je preko mađarskog Đera (3:0; 1:3), Intera iz Bratislave (3:0; 2:3), Ujpešt Dože (0:1; 4:1) i Spartaka iz Trnave (0:1; 4:1).
Ipak je veliki evropski trofej bio san svih generacija našeg kluba. Ali je tek rukovodstvo kluba predvođeno Draganom Džajićem i Vladimirom
Cvetkovićem skovalo plan kako se do toga može i doći. Do tada, insistiralo se na pravljenju jakog tima iz sopstvene fudbalske škole. Novi plan je bio apsolutno posvećen tržišnoj privredi, tj. ideja je bila da se kupi sve najbolje sa područja tadašnje zajedničke države, i da se njima pridodaju najtelentovaniji fudbaleri iz sopstvene škole.
Interesantan je podatak da je možda jedan odlazak iz kluba bio i ključan u stvaranju velike Crvene zvezde. Naime, 1. juna 1986. godine iz našeg kluba u redove najvećeg rivala otišao je dotadašnji ljubimac svih Zvezdaša, Milko Đurovski. Nesporazum oko dobijanja stana bio je dovoljan Milku da crveno-beli dres zameni crno-belim. Još iste večeri na nekoliko mesta u Beogradu osvanuo je grafit „Idi Milko ko te j…, može Zvezda i bez
tebe“. I mogla je. U istom prelaznom roku postavljen je kamen temeljac evropske Crvene zvezde. Za šefa stručnog štaba imenovan je Velibor Vasović, iz Osijeka je vraćen Slobodan Marović, iz zagrebačkog Dinama dovedeni su Milivoj Bračun i Bora Cvetković, a iz niškog Radničkog niko drugi do Dragan Stojković Piksi. Domaće prvenstvo ipak nije donelo velike uspehe. Iako je Dinamo iz Zagreba „popio petardu“ na Marakani, Želja u Sarajevu primio šest komada, naša Zvezda je šampionat završila tek na trećoj poziciji iza Partizana i mostarskog Veleža. Učešće u KEŠ-u završeno je u četvrtfinalu. Posle Panatinaikosa (3:0; 1:2) i Rozenborga (3:0; 4:1), nepremostiva prepreka bio je veliki Real. Nakon fantastične pobede u Beogradu 4:2, usledio je madridski poraz 0:2, ali je i taj neuspeh pokazao da Zvezda ima štofa za evropski vrh.
Leto 1987. godine na Marakanu je dovelo Roberta Prosinečkog. Njega je iz Dinama prosto oterao Miroslav Ćiro Blažević, ali je rukovodstvo Crvene zvezde imalo sluha da uoči kakav talenat leži u ovom tada osamnaestogodišnjem mladiću. Istog leta crveno-beli dres obukli su i Dragiša Binić koji je stigao iz niškog Radničkog i Refik Šabanadžović iz sarajevskog Željezničara. U domaćem prvenstvu osvojena je 16. šampionska titula, ali ono što je brinulo bio je još jedan evropski neuspeh. U Kupu UEFA nakon bugarskog Botev Plovdiva (3:0; 2:2), usledio je dvomeč sa belgijskim Brižom. Nakom beogradskih 3:1, na gostovanju je usledila prava katastrofa. Briž je slavio sa 4:0. Pored toga sezona je završena neuspehom i u nacionalnom Kupu. U finalu na stadionu JNA bolji od crveno-belih bio je tadašnji drugoligaš banjalučki Borac rezultatom 1:0.
Zbog svega toga, Vasovića je na klupi nasledio Branko Stanković koji je
deset godina ranije doveo Zvezdu do finala Kupa UEFA, a pristigle su i dve zvezde prelaznog roka. Iz podgoričke (tada titogradske) Budućnosti došao je Dejan Savićević, a iz skopskog Vardara Darko Pančev. Pored njih dres našeg kluba obukao je i Ilija Najdoski. U domaćem prvenstvu gledali smo u leđa novosadskoj Vojvodini, u domaćem Kupu komšije su nas eliminisale u četvrtfinalu, ali se Evropi predstavila velika Zvezda. U 1. kolu KEŠ-a irski Dandalk je bio više nego laka prepreka (5:0; 3:0). A onda je usledio legendarni dvomeč sa velikim Milanom. Italijani, sa trilingom Holanđana, Gulit, Rajkard, Van Basten, bili su na ivici ambisa. „San Siro“ je
preskočen rezultatom 1:1 u režiji Dragana Stojkovića Piksija, a beogradska Marakana dočekala rezultatsku i igračku prednost i neviđenu maglu. Meč je prekinut i odigran novi 24 časa kasnije. Opet je Zvezda bila bolja, ali novih 1:1 odveli su dvomeč do penala i prolaz budućeg evropskog Šampiona rezultatom 4:2.
Sezona 1989/90 započela je novom promenom na mestu šefa struke. Kormilo je u svoje ruke uzeo Dragoslav Šekularac. Zvezda je imala paklen tim. Stojković, Savićević, Prosinečki, Pančev, Mrkela, Lukić, …
uterivali su strah u kosti svima na zelenom pravougaoniku. Pored njih iz beogradskog Rada je sa pozajmice vraćen Vladimir Jugović. Titula je ubedljivo osvojena sa čak devet bodova prednosti u odnosu na zagrebački Dinamo. U finalu domaćeg kupa savladan je splitski Hajduk, ali je po ko zna koji put Evropa ostala nedosanjani san. Galatasaraj (1:1; 2:0) i Žalgiris (4:1; 1:0) nisu predstavljali teže rivale, ali sledio je dvomeč sa nemačkim Kelnom u osmini
finala Kupa UEFA. Dva gola Savićevića za beogradskih 2:0 predstavljali su lepu zalihu pred revanš. Treba napomenuti da je susret na Marakani trebao biti mnogostruko uspešniji za crveno-bele, ali… Revanš je ponovo doneo neočekivani pad. Keln je slavio sa 3:0 i prošao dalje. Ostao je veliki žal pošto je na proleće 1990. pravo nastupa za naš klub sticao i Miodrag Belodedić, sa kojim bi i trofej Kupa UEFA bio veoma blizu.
Miodrag Belodedić je posebna priča. U naš klub je stigao kao osvajač Kupa evropskih šampiona 1986. sa rumunskom Steauom i slobodno se može reći da je predstavljao ključnu kariku u stvaranju šampionskog tima. Mile je
1980. godine sa svega 16 godina napustio rodni Sokolovac i otišao u Bukurešt i fudbalsku školu Steaue. Devet godina kasnije iskoristio je jednu posetu rodbini u Srbiji i odlučio da se ne vraća u Rumuniju koja je bila oprhvana diktaturom Čaušeskua. Posle šestomesečne prinudne pauze dobio je pravo da zaigra u klubu za koji je od malena navijao. Navijačima Crvene zvezde je po potpisu ugovora poručio da će i u Zvezdi ponoviti uspeh iz Steaue.
Leto `90. donelo je rastanak sa Draganom Stojkovićem Piksijem, koji je nakon i fantastičnih igara na SP u Italiji, za tada rekordnih 8 miliona dolara otišao u francuski Olimpik iz Marseja čiji je gazda Bernard Tapi video Piksija kao ključnu ličnost za osvajanje KEŠ-a. Navijači su bili nezadovoljni Piksijevim odlaskom, ali je rukovodstvo uveravalo da je i to planski odrađeno. Mnogi nisu verovali…
Pored Piksija, klub je napustio i trener Dragoslav Šekularac. Popularni Šeki je zbog kazne UEFA morao da kormilo prepusti nekom drugom. Klub je od 24. maja do 4. juna
1990. bio bez trenera, ali to je neka druga priča…
1 comment