U sumrak avgustovskog dana, 2011. godine, imao sam privilegiju da zakoračim na mesto koje sam jednom nazvao mestom “gde koračaju noge besmrtnih, a gde se svet običnog smrtnika završava“. Ogromna gužva oko stadiona je nagoveštavala euforiju koju smo zajednički proživljavali prethodnih dana, iako smo bili svesni da neće biti lako. Posle preuzimanja markera za fotografe zaputio sam se ka tunelu. Ljudi oko mene su užurbano prolazili, svaki za svojim poslom. Kada sam došao do kapije ispod tribine, redari su me uputili na tunel za igrače. Kakva simbolika. Penjem se uz stepenice, a pred očima se otvara antologijska slika. Sanjao sam je ceo život. Od kada znam za Zvezdu. Nelagodnost koju sam osećao ceo dan pred utakmicu, nestala je. Kao trema pred prvi sastanak sa onom koju voliš.
Izašao sam iz tunela. Ljubazni redar me je pozdravio, iako se nikada pre nismo sreli. Zakoračio sam na deo atletske staze. Uzdahnuo sam i izdahnuo. Pred očima mi ceo život prolazi. Znam da ne sanjam. Pogledam levo,a Sever već polu pun. Čuje se galama, ali se još ne peva. Nešto se kuva, ali još nije proključalo. U ruke uzimam telefon da postavim neku sliku na internet. Ubrzo zatim, iz tunela izlazi nekoliko igrača Rena koji dobijaju zvižduke od polu praznog gledališta. Predugo sam vremena proveo na Severnoj tribini, da ne bih znao šta će da usledi, pošto se nogati crnac nasmejao na zvižduke sa Severa. Nesvestan svoj nesvesti, nastavio sam čeprkanje po telefonu, kada se na terenu pojavio i ostatak igrača Rena, koji su se pridružili svojoj prethodnici. Leđima okrenut Severu, doživeo sam novo iskustvo. Smeh gostiju iritira. Jedan od njih aplaudira okrenut Severnoj tribini. Ne znam ništa na francuskom, pa se suzdržavam, ali ne zadugo. Kao u najgoroj grmljavini, polu puni Sever počinje da peva: Zvezda, oooooooo, Zvezda oooooo. Novcem se ne može platiti izraz lica gostujućih igrača koji iz osmeha prelazi u iznenađenje, pa onda u nešto što bih preveo: “A, pa mi se za ovo nismo prijavili“. I dalje grmi Zvezda ooooo. Ja sam sav svoj staž na Marakani proveo na Severu, ali se nisam osećao ni malo prijatno. Osećaš kako ti noge podrhtavaju. Jednostavno, poželiš da se odaljiš odatle, zato što iz tribine izbija “nešto“, kao lava iz vulkana. Pošto su obišli teren, igrači Rena kreću ka tunelu, iz kojih dopiru zastrašujući zvuci topovskog udara. Još jedan udar, na francusku tvrđavu. Ja se smejem, a za njih verujem da nikada pre nisu doživeli ništa slično, niti će. Tribine učestvuju u ispraćanju sa terena. Ovo im je bilo za doborodošlicu.
Utakmica je počela koreografijom koja je bila postavljena na sve četiri tribine, i poslata je jasna poruka igračima. Svi smo znali šta želimo. Kao što sam i rekoa, udarili smo ih, jako. Nije to bila presija za igrače, već naša nada da možemo dalje. Pobeda. Želja nam je titula. Svi u napad. Ispod istočne tribine sam dočekao penal. Moj skok do neba kada je lopta ušla u mrežu, niko nije video, jer su i ostali stvorili ono o čemu sam pričao pre utakmice. To je onaj trenutak koji stane u pola sekunde kada lopta putuje od bele tačke do mreže. Sva nadanja stanu u taj tren. Tren posle koga svi viknemo Goooool, a iskreno sam sebe nisam čuo. Tek posle gola kreće ono pravo. Kao neiskusan foto reporter ne stižem da slikam gol Kadua, ali sam posle toga prešao ispod Severa da odatle posmatram utakmicu, iako je to bilo veoma teško. U par navrata lopta je išla tako lepo od noge do noge, da nisam stigao da ispratim njen put, a po levoj strani je stigla do Tošića koji centrira i Kaluđerović skače za 2-0. U trenutku kad sve urla, skače, a tren je kratak, samo ti je jedna misao u glavi: “Sada ih pogazite“. I tako bi i bilo, da je gol priznat.
Drugo poluvreme je započelo nerešenim rezultatom, sobzirom da smo u smiraj prvog poluvremena primili gol iz sumnjive pozicije. Utisak koji je došao do mene je da su tribine prestale da učestvuju u igri kao u prvom delu utakmice i to je pomalo uticalo i na njih dole. Možda ne bi bilo presudno, ali je bilo jasno da kada jug počne da grmi sa Severom, igra dobije na dinamici, i valjda iz poslednjih atoma snage, oni dole dobiju neku nadljudsku snagu, a gostima sigurno opet stiže onaj neprijatan osećaj negostoljubivosti. Nije vredelo, ipak. Izgubili smo utakmicu, iako sam pre svega, bio siguran da ne možemo da je izgubimo. Robi je kasnije objasnio sve šta je trebalo da bude objašnjeno, a ja vam samo mogu reći ono što sam rekao kolegama na stazi iza gola: “Proćićemo dalje.“
Svesno stajem pod barjak optimizma, zato što ne umem drugačije, zato što sam Zvezdaš. Zato što dole ne igraju samo igrači. Igra sve. Video sam to dole, na terenu. Video sam to dolazeći u Beograd, i probijajući se kroz gužvu koju su pravili navijači, Zvezdini. Možda Zvezda nije još porasla pod Robijevom palicom, možda nama treba malo jača i duža klupa, možda nam je nedostajao Pašeko, i još mnogo čega je falilo. Nije nam jedino falilo optimizma za preko 65 godina duge istorije. Bili smo dželati mnogima, i ja, tako mi crveno-belih boja, neću prestati da verujem da Zvezda ide dalje, u ligu evrope. Do čitanja Sveta Predić
43 comments