Bacam pogleda na aktivnu anketu na našoj početnoj stranici. Brojevi ovoga puta mnogo toga govore o onome čemu se nadamo. Put Francuske odlazi sve raspoloživo što u ovom trenutku imamo. U paklu našeg stadiona nismo uspeli da ih dokusurimo kada smo imali šansu, i sada avion poleće, pun crveno-belih nadanja. Dok Srbija bude krčila svoj put kroz svoju svakodnevnicu, naši igrači će upoznavati teren, spremljen za veliku bitku.
Dok još jedan avgustovski utorak polako umire, a zvuk tastature odjekuje sobom, vruć vetar pomera Zvezdin dres na zidu. Pitaju me mnogi šta danas radim. Osmeh je dovoljan u tropskom danu i rečenica: “Ništa, čekam da počne Zvezda“. Mogu da napravim korak i dva, mogu da obiđem ceo grad, razgovaram sa hiljadu ljudi, ali ja ustvari samo čekam, kada će opet da igra Zvezda. I istina je, nema velikih utakmica kada igra Zvezda, ali ne umem da lažem, pa se neću truditi ni ovoga puta. Meni je ono što će biti u četvrtak više od igre. Sezona tek da je počela, ali ja tu knjigu neću zatvoriti posle francuske rapsodije. Da, očekujem sve najbolje, kao nepopravljivi optimista, član svog kluba i onaj koji širi glas o velikom klubu, jer to je moj život.
Neće biti lako. Biće neizvesno, a ne mogu da ne verujem. Ne mogu da se ne nadam. To je naša sudbina. Ne tako davno, vratili smo se potpoljeni iz Tbilisija. Rekao sam tada: “I šta ću sada? Šta? Zagledan u ekran televizora, pitao sam je, onako, iskreno. Jel misliš da ću sad da te ostavim? Jel misliš da ne klecaju kolena kad pomislim koliko smo daleko od slavnih dana? Jel misliš da nekada mogu zaboraviti dan kada sam ušao na stadion, dan kada mi je posle sivila asfalta ulice Ljutice Bogdana puklo zeleno pred očima, arena besmrtnih. Jel znaš Zvezdo crvena da nikada nisam više otišao? Da li čuješ kad ti pevamo? Da li razumeš šta jedno drugom značimo? Da li znaš da deca tvoj stižu na revanš? “ Kiša je padala. Bila je to jedna od onih noći za pamćenje. Ne umem da je opišem, jer bih je skrnavio. Ali tada je nebo od sreće plakalo. Vratili smo se iz minusa, jer to mi najbolje radimo.
Od mene neće krenuti reči pogrde, samo kritike, ma šta se desilo. Ja neću baciti kamen na ime, na klub, na sve što on reprezentuje. Ren će proći, a vi i ja ćemo i dalje stajati tamo gde smo stajali i pre utakmice. Možda posle svega, neće biti ovog uzvišenog osećaja pripadnosti nečemu, čiju veličinu nije moguće prikazati, jer ne staje u kadar, jer je veće od nas samih. Veće je, jer ga čine milioni duša, koji kao i ja, postoje kao deo ovog sveta, žive svoj život kroz svoje svakodnevne rutine, a ustvari, svi čekaju isto. Svi mi, fizički razdvojeni, okupili smo se i oko ovog teksta, zato što imamo nadu, zato što verujemo. Možda ne znam šta ću večerati taj dan, i ne znam da li ću ustati ne levu nogu, kao ni da li će mi prodavačica sa ćoška ponovo vratiti žvake koje nikad ne mogu da zagrizem, umesto kusura. Ono što znam je da ne mogu sada sebi dozvoliti da dignem ruke i kažem da je gotovo,kao što znam da će u četvrtak komšije da zatvore prozor, zato što ću ga ja otvoriti, jer vazduha nikad dosta, kada igra moj tim. Znam samo da ću da grizem i pravim pritisak ispred televizora, zato što mi sistem ne dozovljava da uštedim i skoknem do Francuske. Znam i da ću da se prekrstim i viknem, onako, srpski: Ajmo sad breeeeeee! Znam da ću do kraja da VERUJEM.
Ako ne prođemo, nemojte zameriti na tekstu rođenom iz nade, od srca, a ako prođemo, vidimo se negde na ulici, da zajedno budimo penzionere uz našu pobedničku: Svuda grmi okolo!
39 comments