Црвена звезда и Европско првенство

У петак почиње Европско првенство у фудбалу у Украјини и Пољској, па смо да би нам учинили сам период до почетка такмичења занимљивијим, одлучили да се позабавимо малом ретроспективом Звездаша који су играли на ЕП и самим ЕП.

Фудбалери Црвене звезде су оставили велики траг у историји ЕП. Наравно, највећи је оставио највећи. Најупечатљивији, који се памти читав живот. Ако неко од млађих буде читао, моћиће са поносом да сазна ко је заправо једна од највећих величина фудбала. Али да кренемо од почетка. Шетњом кроз Европско првенство, почећемо од њене историје.

Идеја о фудбалском првенству Европе потекла је од француза Анрија Делoнe члана Француске Фудбалске Федерације и борда УЕФЕ још 1927. године. Заједно за Жилом Римеом, Делoнa је један од креатора и архитеката Светског првенства у фудбалу. Није било довољно елемената, па је идеја Француза о заједничком и еминентном првенству старог континента у фудбалу заживела тек 1958. године, три године после смрти идејног творца. У част креатора трофеј намењен шампиону Европе назван је „Henry Delaunay trophy„. Европско првенство у фудбалу (често зван УЕФА Еуро) је главно фудбалско такмичење држава чланица УЕФЕ. УЕФА је основана 15. јуна 1954. године у Базелу, Швајцарска, као последица разговора фудбалских савеза Француске, Италије и Белгије. Седиште организације је било у Паризу до 1959. када су се преселили у Берн. Анри Делона је био први генерални секретар, а Еб Шварц председник. Административни центар је од 1995. у Ниону, Швајцарскa. У почетку се састојала од 29 националних савеза, данас се тај број попео на 53.  Европско првенство се одржава сваке четири године од 1960. године. Изворно се звао Куп европских нација, а такмичење је 1968. године преименовано у Европско фудбалско првенство. Учесници завршног турнира су националне репрезентације које прођу квалификациону фазу натецања. До 1976. године на завршном турниру су учествовале само четири репрезентације, од 1980. године број се повећао на осам, 1996.  на шеснаест учесника, а од 2016. године на завршном турниру ће учествовати 24 репрезентације. Национални тимови који наступају се бирају помоћу квалификација; 1960. и 1964. године се бирало помоћу разигравања; од 1968. помоћу квалификација. Земља домаћин, организатор такмичења, улази директно у завшницу такмичења. Недавне измене правила допуштају да више земаља буде домаћин првенства, па су тако Белгија и Холандија били први заједнички, двојни домаћини првенства, 2000. године. Такође, Аустрија и Швајцарска су били домаћини првенства 2008. године. Следеће првенство, које нам долази у сусрет ове године, 2012. године ће се одржати у Пољској и Украјини, док су кандидати били још и Хрватска/Мађарска, Грчка, Италија и Турска. УЕФА се за Пољску и Украјину одлучила у децембру 2006. године.

 1960. – Домаћин – Француска, Шампион – СССР

Прво Европско првенство у фудбалу одржано је у организацији УЕФЕ од 6. јула до 10. јула 1960. у Француској. Од 17 репрезентација које су играле у квалификацијама, за првенство су се квалификовале четири: Француска, СССР, ЧССР и Југославија. Финални турнир се играо у два града Париз („Парк принчева“) и Марсеј („Велодром“). Титулу европских првака је понео Совјетски Савез, који је у финалу савладао Југославију 2:1. Најбољи стрелци били су Валентин Иванов, Виктор Понедељник, Франсоа От, Дражен Јерковић и Милан Галић са 2 постигнута гола. Оно што се и дан данас препричава и што је остало у сећању је отварање првенства и незаборавни дуел између домаћина Француске и Југославије, 6.јула. Проглашен је за један од најбољих мечева у историји ЕП и међу најбољим мечевима одиграним на стадиону „Парк Принчева“. Југославија је после феноменалног дуела и преокрета победила 5:4, а Французи су водили 3:1 и 4:2 после вођства гостију од 1:0, да би Југославија за четири минута постигла три гола и пласирала се у финале.

Представници и играчи Црвене звезде на премијерном издању ЕП били су: Бора Костић, Драгослав Шекуларац, Владимир Дурковић и Бранко Зебец и на клупи један од триа селектора наш легендарни голман, Љубомир Ловрић.

Иако нису постигли ниједан погодак, три наша фудбалера од четири из репрезентације Југославије су се нашли у идеалном тиму првенства, Дурковић, Шекуларац и Костић.

1964. – Домаћин – Шпанија, Шампион – Шпанија

Друго Европско првенство у фудбалу одржано је од 17. јуна до 21. јуна 1964. у Шпанији. Финални турнир се играо у два града Мадрид („Сантјаго Бернабеу“) и Барселона („Камп Ноу“). Титулу европских првака је понела Шпанија, која је у финалу савладала Совјетски Савез 2:1. Најбољи стрелци били су Хесус Марија Переда, Ференц Бене и Деже Новак са 2 постигнута гола. Учествовали су Шпанија, СССР, Мађарска и Данска.

Црвена звезда није имала представнике на првенству, репрезентација Југославије се није квалификовала за завршни циклус.

 1968. – Домаћин – Италија, Шампион – Италија

Треће Европско првенство у фудбалу одржано је од 5. јуна до 10. јуна 1968. у Италији. Финални турнир се играо у три града, полуфинални мечеви – Фиренца („Артемио Франки“), тада „Комунале“, и Напуљ („Сан Паоло“), финале Рим („Олимпико“). Титулу европских првака је понела Италија, која је у другој финалној утакмици савладала Југославију 2:0, док је у првој утакмици било 1:1. Најбољи стрелац био је Драган Џајић са 2 постигнута гола. На овом турниру је по први пут употебљено ово име, уместо Куп европских нација, како се звало пре. Квалификације су могле да прођу само 4 репрезентације, што значи да се одиграло само 5 утакмица (2 полуфинала, утакмица за треће место, финале (и поновљено финале). Италија је за домаћина одређена тек након квалификација.

5. јуна 1968. године у Фиренци најбољи је био најбољи, а на колена пред њим су пали они из колевке фудбала. Они који су измислили ову игру скоро век пре и тадашњи владајући прваци света, су пали пред оним који је био краљ те игре. Његово величанство господин Драган Џајић је направио потез за сваку наредну шпицу ЕП. У 86. минуту полуфиналног сусрета са Енглезима примио је лопту на груди после сјајног паса Вахидина Мусемића, поломио на два дела великог Бобија Мура и матирао Гордона Бенкса, ударцем под пречку. Одрастали су са и на овом потезу многе генерације клинаца са поносом. Италија је у финале прошла после нерешеног исхода са СССР, и бацањем новчића је одлучено да домаћин иде у финале. У финалу је судија, Швајцарац Готфрид Динст на очиглед свих и хладнокрвно покрао репрезентацију Југославије, која је била много бољи противник. Резултат 1:1, а голове су постигли, најбоље лево крило у историји фудбала Драган Џајић у 39. и Анђело Доменђини у 80. минуту. После нерешеног резултата, утакмица је поновљена два дана касније. Два дана касније Италија је била боља и победом од 2:0, стрелци Ђиђи Рива и Пјетро Анастази, постаје шампион Европе. Драган Џајић је изабран за најбољег играча првенства, а његов потез је увод у фудбалску антологију.

Поред Драгана Џајића, представници Црвене звезде су били Ратомир Дујковић, Мирослав Павловић „Павлика„, Јован „Куле“ Аћимовић, и селектор, господин, мајка фудбала, чика Рајко Митић.

 1972. – Домаћин – Белгија, Шампион – Немачка ( Западна Немачка)

Четврто Европско првенство у фудбалу одржано је од 14. јуна до 18. јуна 1972. у Белгији. Финални турнир је одигран у три града – Брисел ( „Хејсел“ и „Емил Верс“), Лијеж (“ Шлесин“) и Антверпен ( „Босил“). Титулу европских првака је понела Немачка, која је у финалу савладала Совјетски Савез 3:0. Најбољи стрелац био је Немац Герд Милер са 4 постигнута гола. Учествовали су Немачка, СССР, Белгија и Мађарска. 1970. и 1971. играле су се квалификације по групама, а 1972. се играло четвртфинале. Било је 8 група, а 4 репрезентације биле су у свакој групи. Само победници група су могли да се квалификују у четвртфинале, а победници четвртфинала су ишли на завршни турнир.

Црвена звезда није имала представнике на првенству, репрезентација Југославије се није квалификовала за завршни циклус.

 1976. – Домаћин – Југославија, Шампион – Чехословачка

Пето Европско првенство у фудбалу одржано је од 16. јуна до 20. јуна 1976. у Југославији. Финални турнир одржан је у два града Београд („Маракана“) и Загреб („Максимир“). Титулу европских првака је понела је Чехословачка, која је у финалу савладала Немачку 5:3, након извођења једанаестераца. Одлучујући погодак постигао је Антонин Паненка поткопавањем лопте и увео иновацију у фудбал. Најбољи стрелац био је Немац Дитер Милер са 4 постигнута гола. На такмичењу су учествовале само 4 репрезентације, јер је у то време само тај број репрезентација на Европским првенствима био дозвољен. То је значило да је полуфинале првенства, заправо утакмица за треће место. Ово ЕП је било последње са 4 репрезентације, јер је на идућем првенству, одржаном четири године касније, број репрезентација повећан на осам и играло се по систему групне фазе. Ово је такође, био последњи турнир у којем је домаћин морао да се квалификује за завршну фазу. Учествовали су  Југославија, Чехословачка, Немачка и Холандија.

Занимљиво је да је ово једино ЕП на којем ниједан сусрет у завршној фази није завршен у регуларном делу, него после продужетака и пенала. За победе су се тада добијала 2 бода, за нерешен исход 1 бод, а изгубљену утакмицу није било бодова. Југославија је започела сјајно и повела 2:0 против првака света Немачке, головима Драгана Џајића и Данила Попиводе. Онда се свашта издешавало у свлачионици, па су Немци изједначили на 2:2 и затим победили 4:2, после продужетака, головима на самом крају.

Представници и играчи Црвене звезде били су Јован „Куле“ Аћимовић и Огњен Петровић. И од бивших играча, Драган Џајић.

 1980. – Домаћин – Италија, Шампион – Немачка ( Западна Немачка)

Шесто Европско првенство у фудбалу одржано је од 11. јуна до 22. јуна 1980. у Италији. Финални турнир је одигран у четири града: Торино („Комунале“), Милано („Сан Сиро“), Напуљ („Сан Паоло“) и Рим („Олимпико“). Титулу европских првака је понела Немачка, која је у финалу савладала Белгију 2:1. Најбољи стрелац је био Немац Клаус Алофс са 3 постигнута гола. Учествовали су подељени у две групе – Немачка, Белгија, Италија, Грчка, Холандија, Чехословачка, Енглеска, Шпанија.

Ово је било прво европско првенство на којем је у финалном делу играло 8 репрезентација, уместо четири како је било до тада. Репрезентације су за пласман морале проћи кроз квалификације у којима је учествовала 31 репрезентација чланица УЕФА. Ово је било и прво првенство на којем екипа домаћина није морала играти у квалификацијама, него се као домаћин првенства аутоматски квалификовала. Ова пракса се задржала до данас.

На првенству репрезентације су биле подељене у две групе по четири екипе, у којима се играло по једноструком бод систему (свако са сваким једну утакмицу). Другопласирани из група играли су меч за треће место, победници група за прво место. Уколико су две екипе имале исти број бодова, одлучивала је гол разлика, а ако је и она била иста, бољи је био онај који је дао више голова. У случају нерешеног резултата после завршетка регуларног времена у утакмицама за треће и прво место одмах су се изводили једанаестерци.

Занимљиво је да је Немачка постала прва држава са две титуле првака Европе, а Италија прва земља која је два пута била домаћин такмичења – 1968 и 1980. године.

Црвена звезда није имала представнике на првенству, репрезентација Југославије се није квалификовала за завршни циклус.

 1984. – Домаћин – Француска, Шампион – Француска

Седмо Европско првенство у фудбалу одржано је од 12. јуна до 27. јуна 1984. у Француској. Финални турнир се одиграо у седам градова : Париз („Парк Принчева“), Марсеј („Велодром“), Лион („Жерлан“), Сент-Етјен („Жофри Гишар“), Ланс („Феликс Болар“), Нант („Бужоар“) и Стразбур („Мено“). Титулу европских првака је понела Француска, која је у финалу савладала Шпанију 2:0. Најбољи стрелац био је Француз Мишел Платини са 9 постигнутих голова. Ово је било прво првенство на коме се није играло за треће место и чији се систем задржао до данас. Учествовали су подељени у две групе – Француска, Шпанија, Немачка, Југославија, Данска, Белгија, Португал и Румунија.

Представник и играч Црвене звезде био је Милош Шестић. Наступала су још три наша будућа фудбалера Драган Стојковић Пикси, Сулејман Халиловић и Бора Цветковић. Милош Шестић је стрелац једног од два поготка репрезентације Југославије на ЕП. Други стрелац је био тада млади уметник, мађионичар Пикси Стојковић, оба гола су постигнута против домаћина Француске. Југославија је заузела последње место у групи и на првенству без бодова и гол разликом, 2:10. Ово је било последње учешће националног тима бивше Југе на ЕП.

 1988. – Домаћин – Немачка, Шампион – Холандија

Осмо Европско првенство у фудбалу одржано је од 10. јуна до 25. јуна 1988. у Западној Немачкој. Финални турнир се одиграо у 8 градова Минхен („Олимпијски“), Гелзенкирхен („Паркстадион“), Хамбург („Волкспаркстадион“), Франкфурт („Валдстадион“), Дизелдорф („Рајнстадион“), Хановер („Нидерзахсенстадион“), Штутгарт („Некарстадион“) и Келн („Мингерсдофер стадион“). Титулу европских првака је понела Холандија, која је у финалу савладала Совјетски Савез 2:0. Најбољи стрелац био је Марко ван Бастен са 5 постигнутих голова. Учествовали су подељени у две групе Холандија, Немачка, СССР, Италија, Шпанија, Данска, Ирска и Енглеска.

Марко ван Бастен је феноменалним волејом донео Холанђанима прву и једину титулу првака Европе и тај гол је, уз погодак Драгана Џајића против Енглеске, један од најлепших у историји првенства.

Црвена звезда није имала представнике на првенству, репрезентација Југославије се није квалификовала за завршни циклус.

 1992. – Домаћин – Шведска, Шампион – Данска

Девето Европско првенство у фудбалу одржано је од 10. јуна до 26. јуна 1992. у Шведској. Финални турнир је одигран у четири града Гетеборг („Улеви“), Стокхолм-Солна („Расунда), Малме („Малме“) и Норчепинг („Идротспаркен“).  Титулу европских првака је понела Данска, која је у финалу савладала Немачку, 2:0. Данска је на првенство стигла као замена Југославији, која је дисквалификована због санкција Уједињених нација. Најбољи стрелци су били Карл-Хајнц Ридле, Хенрик Ларсен, Томас Бролин и Денис Бергкамп са 3 постигнута гола. Учествовали су подељени у две групе Данска, Немачка, Шведска, Француска, Енглеска, Шкотска, Холандија и СССР.

Највећа иронија у историји фудбала се догодила на овом првенству. Сасвим сигурно нови првак и најјача селекција Југославије је због санкција остала кући, а Данска као замена понела титулу првака Европе у Копенхаген. Дејан Савићевић, Дарко Панчев, Влада Југовић, Предраг Мијатовић, Илија Најдоски и други су тако спречени да играју на ЕП.

Црвена звезда није имала представнике на првенству, репрезентација Југославије је дисквалификована и враћена са такмичења.

 1996. – Домаћин – Енглеска, Шампион – Немачка

Десето Европско првенство у фудбалу одржано је од 8. јуна до 30. јуна 1996. у Енглеској. Финални турир се одиграо у осам градова Лондон („Вембли“), Манчестер („Олд Трафорд“), Ливерпул („Енфилд роуд“), Бирмингем („Вила Парк“), Лидс („Еланд роуд“), Шефилд („Хилсборо“), Њукасл („Сент Џејмс Парк“) и Нотингем („Сити Граунд“). Титулу европских првака је понела Немачка, која је у финалу савладала Чешку 2:1. Најбољим играчем првенства проглашен је Немац Матијас Замер, док је најбољи стрелац био Енглез Алан Ширер са 5 постигнутих голова. Ово је било прво првенство на којем је наступало 16 репрезентација подељених у 4 групе. Такође по први пут је важило правило златног гола и одлучило првака Европе. Проглашено најбољим Европским првенством до сада и најпосећеније је ЕП у историји са 1.276.000 гледалаца. Учествовали су подељени у четири групе – Немачка, Чешка, Енглеска, Италија, Хрватска, Румунија, Бугарска, Данска, Француска, Русија, Холандија, Португал, Шпанија, Шкотска, Швајцарска и Турска.

У анале је ушао златни гол Оливера Бирофа у 96. минуту, који је донео Немачкој трећи наслов првака Европе.

Црвена звезда није имала представнике на првенству, репрезентација Југославије се није квалификовала за завршни циклус. Може се рећи да су представници Црвене звезде били бивши играчи и легенде клуба Роберт Просинечки (Хрватска) и Миодраг Белодедић (Румунија).

 2000. – Домаћин – Белгија и Холандија, Шампион – Француска

Једанаесто Европско првенство у фудбалу одржано је од 10. јуна до 2. јула у Белгији и Холандији, што је било први пут у историји Европског првенства да две земље буду домаћини. Финални турнир одигран је у осам градова две земље, Холандија – Амстердам („Амстердам Арена“), Ротердам („Де Кајп“), Ајндховен („Филипс“) и Арнхем („Желредом“), Белгија – Брисел („Кинг Бадоин“), Бриж („Жан Брејдел“), Лијеж („Морис Дуфран“) и Шарлоа („Стад ду Па“). Титулу европских првака је понела Француска, која је у финалу савладала Италију са 2:1. Најбољим играчем првенства проглашен је Француз Зинедин Зидан, док су најбољи стрелци били Југословен Саво Милошевић и Холанђанин Патрик Клајверт са 5 постигнутих голова. Учествовали су подељени у четири групе Француска, Италија, Холандија, Белгија, Немачка, Југославија, Енглеска. Румунија, Португал, Шпанија, Турска, Чешка, Данска, Шведска, Словенија и Норвешка.

Давид Трезеге је наследио Оливера Бирофа и златним голом донео другу титулу Француској. СР Југославија је испала после канонаде у четвртфиналу од домаћина Холандије, 6:1.

Представници и играчи Црвене звезде били су Иван Дудић, Горан Буњевчевић и Миленко Аћимовић (Словенија). Као и бивши играчи Драган Пикси Стојковић, Дејан Станковић, Синиша Михајловић, Владимир Југовић, Јован Станковић, Горан Ђоровић, Дарко Ковачевић и Миодраг Белодедић (Румунија).

 2004. – Домаћин – Португал, Шампион – Грчка

Дванаесто Европско првенство у фудбалу одржано је од 12. јуна до 4. јула у Португалу. Финални турнир одигран је 8 градова Лисабон („Да Луж – стадион Светлости“) и („Жозе Алваладе“), Порто („Драгао“) и („Беса“), Брага („Мунисипал“), Леирија („Др Магаљаеш Пезоа“), Авеиро („Мунисипал Авеиро“), Коимбра („Сидад де Коимбра“), Гимараеш („Др Алфонсо Енрикеш“), Фаро („Алгарве“). Титулу европских првака је понела Грчка, која је након проласка групне фазе, три пута по 1:0 победила Француску, Чешку и у финалу домаћина Португал. Најбољим играчем првенства проглашен је Грк Теодорос Загоракис, док је најбољи стрелац био Чех Милан Барош са 5 постигнутих голова. Учествовали су подељени у четири групе – Грчка, Португал, Чешка, Француска, Немачка, Италија, Шведска, Енглеска, Шпанија, Русија, Данска, Хрватска, Холандија, Бугарска, Швајцарска и Летонија.

Грчка је ушла у историју спартанском дисциплином, фанатичном борбеношћу и тотално дефанзивним приступом, која јој је донела највеће изненађење у историји ЕП.

Црвена звезда није имала представнике на првенству, репрезентација СЦГ се није квалификовала за завршни циклус.

 2008. – Домаћин – Аустрија и Швајцарска, Шампион – Шпанија

Тринаесто Европско првенство у фудбалу  се одржало у Аустрији и Швајцарској од 7. до 29. јуна 2008. Финални турнир се одиграо у осам градова две земље, Аустрија – Беч („Пратер/Ернст Хапел“), Салцбург („Валс Зиценхајм“), Инсбрук („Нови Тиволи“) и Клагенфурт („Хипо Арена“), Швајцарска – Берн („Швајцарска“), Базел („Сент Јакоб Парк“), Цирих („Лецигрунд“) и Женева („Женева“). Титулу европских првака је понела Шпанија, која је у финалу савладала Немачку, голом Фернанда Тореса 1:0. Најбољи стрелац првенства је Шпанац Давид Виља са 4 постигнута гола. Ово је друго првенство у историји Европских првенстава које су организовале две државе, уз Европско првенство 2000. у Холандији и Белгији. Аустрија и Швајцарска су се аутоматски квалификовале као домаћини. Преосталих 14 тимова се квалификовало кроз квалификације које су почеле у августу 2006. Учествовали су поедељени у четири групе – Шпанија, Немачка, Аустрија, Швајцарска, Холандија, Грчка, Француска, Русија, Турска, Италија, Португал, Хрватска, Шведска, Румунија, Чешка, Пољска.

Феноменална генерације Шпаније је игру Барселоне пренела у национални тим и попела се на кров Европе. У финалу у Бечу, Фернандо Торес је на врхунцу форме после сјајног паса Ћавија, најбољег играча првенства, савладао Јенса Лемана.

Црвена звезда није имала представнике на првенству, репрезентација СЦГ се није квалификовала за завршни циклус.

 2012. – Домаћин – Пољска и Украјина

Четрнаесто Европско првенство у фудбалу одржаће се у Пољској и Украјини од 8. јуна до 1. јула 2012. Финални турнир ће се одиграти у осам градова две земље, Пољска – Варшава („Национални стадион“), Познањ („Градски“), Краков („ПГЕ Арена“) и Вроцлав („Градски“), Украјина – Кијев („Олимпијски“), Доњецк („Домбас Арена“), Лавов („Лемберг“) и Харков („Металист“). Ово је треће првенство у историји Европских првенстава које су организовале две државе, после Европског првенства 2000. у Холандији и Белгији и Европског првенства 2008. у Аустрији и Швајцарској. Ово ће бити последње Европско првенство на коме ће учествовати 16 репрезентација, јер ће следеће Европско првенство 2016. у Француској бити прво првенство на коме ће се такмичити 24 национална тима. Шпанија брани титулу првака Европе.

Дошли смо и до данашњице. Црвена звезда опет неће имати представнике, Србија се опет није квалификовала. Али, верујемо да ћемо уживати. Неки ће касније на море, девојке ће бити приморане после Лиге Шампиона да истрпе и Европско првенство. Само што ће Ибрахимовића, Кристијана Роналда, Рунија, Ван Персија, Подолског, Пирла, Модрића и остале мајсторе уместо дресовима својих клубова, гледати у дресовима своје земље.

Статистика и занимљивости :

Црвена звезда и њене легенде су неизоставни део историје Европских првенстава. Његово величанство господин Драган Џајић, најбоље лево крило у историји фудбала, краљ фудбала је оставио највећи утисак. Пеле, Кројф, Гаринча, Бекенбауер и остали велики мађионичари су скидали капу пред нашим Џајом. У прилог свему томе иде чињеница да је Џаја изабран у најбољи тим ЕП свих времена. Реномирани фудбалски сајт goal.com, уочи жреба за ЕУРО 2012, направио је идеалну поставу свих европских првенстава у формацији, 3-4-1-2. На левом крилу је Драган Џајић, легенда Црвене звезде, репрезентације Југославије и светског фудбала, званично најбољи фудбалер свих времена Југославије и Србије. Неки коментари наводе и да се тактика променила, да би за величину попут Драгана Џајића било места у тиму. Довољно говори и податак да је Џаја једини у идеалном тиму који нема златну медаљу са ЕП.

А о Џаји кажу – „Сматран најбољим левим крилом у Европи свих времена, Драган Џајић је проглашен за најбољег играча Европског првенства 1968. године. Предивним лоб/волеј ударцем у полуфиналној утакмици против Енглеске одвео је свој тим у финале са Италијом, где је такође био стрелац. На првенству 1976. године у полуфиналу против Западне Немачке Џајић је донео вођство од 2:0, али су Немци славили после продужетака са 4:2. Био је врхунски дриблер са ‘очаравајућом’ левицом“. У тексту се додаје још да је Џаја својим „богатим талентом“ заслужио победничку медаљу на Европском првенству, коју никада није освојио.

Идеалних 11 по сајту goal.com чине: Дино Зоф (Италија), Матијас Замер (Немачка), Франц Бекенбауер (Немачка), Паоло Малдини (Италија), Драган Џајић (Југославија), Гинтер Нецер (Немачка), Зинедин Зидан (Француска), Мишел Платини (Француска), Герд Милер (Немачка) и Марко ван Бастен (Холандија).

Међутим, ово је тек почетак признањима. Један од најцењенијих фудбалских новинара на свету Брајан Гленвил, у најбољу поставу ЕП уврстио је Драгана Џајића и Јована „Кулета“ Аћимовића. Џаја и Куле били су кључни играчи репрезентације, која је 1968. довела СФР Југославију до финала, победивши у полуфиналу светског првака Енглеску, а у финалу их је домаћа Италија савладала тек после поновљеног меча, захваљујући помоћи судије Динста. Драган Џајић (85 утакмица, 23 гола за СФРЈ) каже да никад није прежалио пораз у финалу од Италије. Куле Аћимовић (55 утакмица, 3 гола) је рекао да је ово једно од највећих признања које је икад добио.

Најбољи тим европских првенстава према Брајану Гленвилу чине: Лав Јашин (СССР), Серхио Рамос (Шпанија), Франц Бекенбауер (Немачка), Карлес Пујол (Шпанија), Паул Брајтнер (Немачка), Рајмон Копа (Француска), Руд Гулит (Холандија), Јован Аћимовић (Југославија), Драган Џајић (Југославија), Марко ван Бастен (Холандија) и Герд Милер (Немачка). Осамдесетогодишњи Брајан Гленвил важи за један од врхунских ауторитета у фудбалском новинарству. Колумниста је најцењенијег светског фудбалског магазина, а издао је више десетина књига.

Гол Драгана Џајића против Енглеза 1968. године је проглашен за један од најлепших икада на ЕП, а Џаја најбољим играчем истог турнира. Џаја се такође, нашао на листи 10 играча који су кроз историју највише допринели својим репрезентацијама на првенствима Европе.

У дресу Црвене звезде 14 играча је наступало за репрезентацију Југославију на ЕП. Драган Џајић, Јован Аћимовић, Бора Костић, Драгослав Шекуларац, Владимир Дурковић, Бранко Зебец, Огњен Петровић, Мирослав „Павлика“ Павловић, Ратомир Дујковић, Милош Шестић, Иван Дудић, Горан Буњевчевић и Миленко Аћимовић (Словенија). 11 бивших играча је наступало на ЕП, али тада нису носили дрес Црвене звезде – Драган Стојковић „Пикси“, Сулејман Халиловић и Бора Цветковић, Роберт Просинечки, Миодраг Белодедић, Дејан Станковић, Синиша Михајловић, Владимир Југовић, Јован Станковић, Горан Ђоровић, Дарко Ковачевић.

Највише утакмица од играча Црвене звезде је одиграо Драган Џајић -4 и постигао је исто толико голова. На свакој утакмици Драган Џајић је постигао гол. Стрелци су били још Пикси Стојковић и Милош Шестић.

Наjуспешнија репрезентација на Европским првенствима је Немачка. Осим три титуле првака, имају и три финала. СССР је уз једну титулу европског првака, има и три финала. СФР Југославија је губила у два финала.

Досадашњи прваци Европе су :

3 – Немачка ( 1972, 1980, 1996)

2 – Шпанија ( 1964, 2008)

2 – Француска ( 1984, 2000)

1 – Италија ( 1968)

1 – Грчка (2004)

1 – Холандија (1988)

1 – СССР (1960)

1 – ЧССР (1976)

1 – Данска (1992)

До сада су домаћини три пута освајали ЕП – Шпанија 1964, Италија 1968 и Француска 1984. Занимљиво да Енглеска није ни једном била првак Европе, два пута је стала у полуфиналу – 1968 и 1996. Француска ће 2016. године трећи пут организовати ЕП, после 1960. и 1984. До сада су само још Италија – 1968 и 1980. и Белгија – (1972 и 2000), организовале два пута ЕП.

Најбољи стрелац ЕП је Мишел Платини (Француска) са 9 погодака, што је и рекорд по броју голова на једном ЕП. То је учинио 1984. године на само 5 утакмица. После њега најбољи стрелац Европског првенства није премашио цифру од 5 голова, на једном ЕП. Енглез Алан Ширер је постигао 7 голова, Холанђани Руд Ван Нистелрој и Патрик Клајверт, Француз Тјери Анри и Португалац Нуно Гомеш имају по 5 голова на свом салду.

Највише учешћа на ЕП има Немачка, 10. Једина су репрезентација која од 1972. године до данас нису пропустили ниједан турнир. Највише учешћа од играча имају Лотар Матеус (Немачка), Алесандро Дел Пјеро (Италија), Лилиан Тирам (Француска), Едвин Ван дер Сар и Арон Винтер (Холандија) и Питер Шмајхел (Данска) по четири. Највише утакмица су одиграли Лилиан Тирам (Француска) и Едвин Ван дер Сар (Холандија) по 16.

Немачка и Драган Џајић су обележили по неким параметрима европска првенства. Црвена звезда је саставни део. Након церемоније отварања у Варшави ће 8. јуна, Пољска и Грчка отворити четрнаесто Европско првенство у фудбалу. Верујемо, тачније знамо да ће као и свако до сада од Париза до Беча бити занимљиво. У Кијеву ће се завршити једна епоха, а нова ће четири године касније започети, поново у Паризу. Као и пре 42 године. Наравно, надамо се, са Црвеном звездом.

Претходна два пута када су освајали Европско Првенство, Немцима су претходили порази у финалу. На прошлом ЕП у финалу их је савладала Шпанија. Направили смо вам мали видео, са најлепшим и најбитнијим головима Европског првенства. Од Џаје до Тореса. Који је ваш фаворит и која репрезентација ваш фаворит?