Nekoliko noći zaredom, pred derbi, nesanica je bila stalno uz mene. Kad se i probudim, prvo brojim koliko još ima do utakmice. Iako, zvanično, navijački nismo bili tamo, bili smo uz igrače. Nemoguće da niste osetili tu energiju, optimizam, želju. Možda sam subjektivan, ali nisam očekivao ništa manje od pobede. Činjenjicama sam potkrepio svoje razmišljanje. Ipak, fudbal je to, i odavno se ne igra samo na terenu.
Ono što je urađeno na terenu, više puta smo obnovili, pomenuli. Čini se da ovaj poraz boli mnogo više od onog u kupu. Pored fenomenalne igre u čitavoj ovoj polusezoni, čini mi se da smo svoj vrhunac dostigli upravo utakmicu pred derbi. Mislim, naravno na drugo poluvreme protiv Slobode. Naravno, i ako smo se ispucali protiv Slobode, ipak je ona prepoznatljiva igra izostala. Sve u svemu, derbi je pokazao da smo kao ekipa ranjivi u pojedinim segmentima, i da su pojačanja svakako potrebna, ali smo to znali i u zimskoj pauzi. Čuli smo i videli kako uprkos nizu od ne znam koliko pobeđenih utakmica, Partizanov trener, urla i skače na pomoćnog sudiju prilikom svakog mahanja zastavicom, iako je u 99% slučajeva to mahanje bilo opravdano i očigledno. Histerisao je kao malo dete, bacao se svuda okolo, i naravno vršio pritisak svih 90 minuta.
Kasnije se pokazalo da nije bilo potrebe za tim, jer su ovi na terenu tukli neplanirano malo, ali dovoljno. Da ne zaboravim da pomenem i linijskog sudiju sa druge strane koji je sudio ofsajd, koji sam ja na televiziji, u sred akcije video da nije bio. Nisam oko sokolovo, ali za ono mahanje nisam baš siguran da je imalo ikakve veze sa vidom. Ono iz Partizanove svlačionice ste svi verujem videli, i siguran sam da vam je sve jasno.
Neću da kukam za igru, jer nam niko nije kriv što smo promašili svoje prilike. Sve ostalo, iritira. Čuvena dominacija kluba koji i onako razmontiranoj Zvezdi nije uspeo da da još neki gol, prozivanje protivničkih navijača koji nisu ni bili na stadionu, proslava u svlačionici “velikog gospodina“, i za kraj, ali ne najmanje važno, želim da se svi prisetite utakimce u Subotici, i kako je tamo osvojio bodove taj dominantni klub. Da je tamo bilo pošteno, i derbi bi bio verujem, malo drugačiji. Nama ostaje da se okrenemo sebi, jer mi se čini da smo i prvu i drugu utakmicu ove sezone protiv “rivala“ pobedili sami sebe.
Neću da vam stavljam melem na ranu, koju ste svi zaradili ove 2011. godine. Lek neka nam stavi, svima, isti onaj koji nam je pružio nadu, objasnio neke stvari iz fudbala, i ponašanja. Prolazili su mnogi, ulicama Beograda. Bio je tu Zeman i Zenga, i neki naši, ali samo je on objasnio, i samo je on pokazao. Objasnio je kako se dodaje pas, kako kruži lopta, šta je potrebno u današnjem fudbalu da bi ste pobedili. Pokazao je kako se danas ponaša fudbalski trener jednog slavnog fudbalskog kluba, i kako protivnika možeš poraziti i na nekim drugim poljima, na neki drugi način, a da mu ne pominješ užu i širu porodicu, ne vređaš ga na nacionalnoj osnovi.
Oni možda jesu već osvojili titulu, koja će ih odvesti na rešetanje u fudbalsku Evropu, ali u tu Evropu idemo i mi. I za razliku od njih, mi idemo sa punim stadionom, stabilniji, kompletniji, ambiciozniji nego ikada, i znam, nećemo se obrukati. Crvena zvezda ove polusezone igra fudbal, i ja, a verujem ni vi, nećete odustati od toga, da velikom čoveku i u budućnosti velikom treneru, Robertu Prosinečkom, pružite podršku!
18 comments