Резиме дербија: Пун стадион, очајна игра, сјајни Мажић, велики Нинковић и туга са југа…

Прође и 145. вечити дерби. Проћи ће још неколико дана док се утисци о највећој светковини српског фудбала (или је то бар некада била) не слегну, а онда ће вечити наставити своју борбу за титулу, а навијачи обилазак стадиона широм Србије, на којима ће пружати подршку својим љубимцима. Ипак, и након тих неколико дана, остаће у сећању неке ствари, међу којима свакако не фудбал и игра обе екипе, коју смо ваљда заборавили када смо изашли са стадиона Црвене звезде.

Кренимо редом.

Посета

Иако је већина извештача у медија центру нашег највећег стадиона била сагласна да је присутно између 35 и 40 хиљада навијача, званичан податак објављен на семафору гласио је – 40 034 душе. Ако се у обзир узме игра оба тима у претходним недељама, киксеви против Радничког, Чукаричког, Јавора, Напретка, Вождовца, јасно је да је ова бројка просто невероватна и да апсолутно нема везе са квалитетом фудбала. У питању је безгранична љубав према клубу, готово фанатичност и мазохизам, након свега што гледамо ове сезоне од вечитих ривала.

Што се посете тиче – оцена 10!

Игра

Ако су за бројност људи који су дошли на дерби заслужили највишу оцену, оно због чега су дошли тешко да би могло да добије и прелазну. Радости због победе над вечитим ривалом мора бити, јер је неписано правило да у дербију игра није битна, већ само да противник погнуте главе напусти стадион. Међутим, ако за тренутак оставимо емоције и субјективност по страни, морамо закључити да је оно што су приказали играчи Звезде и Партизана синоћ испод сваког нивоа и у рангу било које друге суперлигашке утакмице.

Нападачи оба тима, Којић и Дауда били су потпуно одсечени, бекова, изузев Мијаиловића, није било у офанзиви (чак ни некадашњих крилних играча, Вешовића и Волкова), крила без њихове подршке нису могла ништа више осим соло-акција, у чему млади Живковић није могао даље од стаменог Николе Мијаиловића, док Печникове продоре није имао ко да испрати. Касалица, Нинковић и Јојић су се кретали у улози крилних играча и мењали, али често нису проналазили право место на терену и нису успели да пруже више. Ипак, Касалица је бар успео да допринесе првом голу свог тима…

Све у свему, ако се погледа чињеница да су дечаци у штоперским линијама оба тима: Крнета (21), Лазић (19) и Остојић (22) и Станковић (23), практично дебитанти у дербијима, успели да одбију све нападе офанзивних противничких играча, јасно је колико је дерби био сиромашан, како головима, тако и приликама за њих. На крају крајева, најбољи показатељ свега тога је и то што ниједан од играча није погодио противничку мрежу, већ је Обрадовић решио дерби тако што је послао лопту иза леђа свог голмана. Утисак је да би дерби готово сигурно био завршен без погодака да није било детаља из 18. минута.

Ако ништа друго, дебитанти су оставили одличан утисак, па Лазић, Крнета и Гогић заслужују добре оцене. Лазић је преоштро стартовао на легенду противничког клуба, наравно, све у жељи да сачува предност свог тима, али то сигурно неће покварити утисак након његовог дебитантског наступа. Поред тога, треба истаћи неколико одличних потеза Нејца Печника, сјајан потез Николе Мијаиловића из првог полувремена и неколико добрих интервенција оба голмана. Толико!

Милорад Мажић

Милорад Мажић успео је у ономе чему тежи сваки фудбалски судија – био је неприметан на синоћњем дербију. Судио је – енглески. Није било сецкања игре и прекида због ситнијих прекршаја, пустио је да се игра, дозволио нешто јачи контакт и права је штета што играчи оба тима нису успели да пруже бољу партију. Девет минута надокнаде времена и црвени картон за Лазића свакако су детаљи у којима је био најуочљивији. И ни у једном случају није погрешио.

Милорад Мажић заслужио је највишу оцену за посао одрађен на 145. вечитом дербију!

Милош Нинковић

Шта рећи о овом човеку? Одбити уносан уговор у једној од пет најбољих лига Европе, дуеле са Ибрахимовићем и Каванијем и вратити се у неизвесност у којој се данас налази Звезда може се тумачити као лудост. У тренуцима кризе, чувеној недељи са шампонима и саопштењима, јавно се одрећи плате у корист других играча, било је јасно да је овај човек прво навијач, а затим фудбалер Црвене звезде. Али, заиграти вечити дерби без тренинга, са рагби кацигом и дванаест копчи на глави је нешто што ће се памтити и што заслужује максималну могућу пажњу.

Најбоље од свега је то што је управо Нинковић, упркос забрани лекара, лопту главом убацио у петерац гостију, а Обрадовић је спровео иза леђа свог голмана.

Шта рећи осим – браво, Милоше и хвала!

Северна трибина

Ривалитет између две трибине један је од симбола вечитог дербија од његових почетака. Ипак, док је све у границама спортског ривалитета, све је у реду. Када се та граница пређе, постаје јасно да се ту губи оно због чега је ривалитет и настао – љубав према својим клубовима.

Управо због тога, овај део текста неће бити насловљен као „Север и југ“ или сличним насловом, јер је, када је у питању меч од синоћ, неопходно раздвојити две навијачке трибине. Тачније, три!

На северу је виђена лепа слика. Кореографија, хиљаде заставица, бакљада, ватромет и преко 10 000 људи из Београда, целе Србије, Републике Српске, Црне Горе, Хрватске, Македоније, више европских земаља, који су дошли због 90 минута вечитог дербија и који су оставили последњих атом снаге да помогну свом тиму да дође до победе. Виђене су и пароле и транспаренти у виду стихова Звездиних навијачких песама, мало пецкања са комшијама, али и коректно понашање током 90 минута. Током читавог меча, „помагали“ су им и исток и запад, па је из медија центра, који се налази ближе јужној трибини потпуно објективан утисак да су домаћи навијачи у највећем делу меча надјачали гостујуће.

Добра „представа“ Звездине публике!

Јужна трибина (и кавез)

Од свега што је виђено на јужној трибини и кавезу у којем су били смештени „Забрањени“, фракција гостујућих навијача вредне помена су две ствари. Кореографија слична оној коју су Делије приредиле, за заставицама, на југу, и сећање „Забрањених“ на убијеног другара, на истоку. Све осим тога могуће је описати у неколико речи – туга, чемер и јад.

Већ на старту меча уследио је обрачун на релацији југ-исток. Пола сата пре почетка меча, једни друге су гађали бакљама, не размишљајући да на тој другој страни стоји човек и да тај замах руком може да га обележи за читав живот. Полиција и жандармерија били су између две ватре и безуспешно покушавали да прекину вандалско понашање људи који подржавају исти клуб, али мрзе једни друге. Након тога, у другом полувремену, уследио је готово десетоминутни прекид.

Због чега? Због тога што су навијачи на јужној трибини спалили своју кореографију и направили више мањих пожара на месту на којем се налазило неколико хиљада људи. Столица није било, па су домишљати навијачи смислили други начин да „запале“ Маракану. А корак даље представљао је моменат када су ватрогасци шмрковима (чији је домет био свега неколико метара и који нису могли да дођу до ватрене стихије) покушали да угасе ватру. Храбри „Гробари“, као и пре неколико дербија на Маракани, телима су бранили буктиње и голи стајали између шмркова. Један је завршио и у каналу, а затим у Ургентном центру…

Тужне слике.

Наравно, читајући овакав текст на навијачком сајту Црвене звезде, јасно је да ће бити оних који ће рећи да је превише субјективности. Међутим, када су у питању овакве сцене, места за пристрасност и субјективност нема. Места има само за забринутост…

За крај (намерно), треба поменути и инциденте који су се десили пре меча, у којима је било тешко повређених у масовним тучама, у којима је нападнута падобранска секција Црвене звезде и који су могли однети жртве. На срећу, овога пута није их било. На срећу, уколико се до наредног дербија предузме нешто конкретно.

До тада, овај дерби могао би више остати упамћен по дешавањима ван терена, него по ономе што се на њему десило. Осим неколико позитивних момената…

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.