„Montevideo, Bog te video“, ili prekrajanje fudbalske istorije

Kao veliki zaljubljenik u istoriju srpskog fudbala, a posebno onog njenog dela do II svetskog rata, tj. dela koji je gotovo više od pola veka bio (bez)uspešno skrivan od očiju javnosti, ovih dana ponovo odgledah fantastični film „Montevideo, Bog te video“ u režiji Dragana Bjelogrlića. Ovoga puta, na miru, u kućnoj atmosferi, odgledah film (original DVD, kupljen za 399,00 RSD) i zapazih neverovatne, (ne)namerne greške u ekranizaciji fudbalske istorije.

Naime, za sve koji nisu imali prilike da uživaju u filmu, a verujem da je takvih malo, moram istaći da je radnja filma smeštena u Beogradu s`kraja 30-tih godina XX veka i govori o fudbalu i životu u prestonici tog doba. Sam režiser Dragan Bjelogrlić je u više navrata isticao da je pokušao da u potpunosti dočara fudbalski život Beograda i Srbije tog doba. Mora se priznati da je u svemu tome bio više nego uspešan, ali je napravio i niz nedopustivih grešaka. Krenimo redom…

Ključna fudbalska tema tog perioda, čak i značajnija od samog Montevidea, bio je sukob oko premeštaja središta Jugoslovenskog nogometnog saveza iz Zagreba, pod okrivlje BLS-a (Beogradskog loptačkog saveza). O toj temi se veoma malo govori iako se kroz celokupnu priču provlači bojkot

hrvatskih igrača. Međutim, ako se to može i pripisati umetničkoj slobodi stvaraoca dela, naredne istorijske činjenice nisu smele biti zaobiđene. Kao prvo, najveći deo filma sniman je na igralištu FK Dorćol, podno Nebojšine kule na donjem Kalemegdanu, a fudbalski komentatori (Slobodan Ninković i Srđan Todorović) ističu upravo igralište podno Nebojšine kule kao mesto odigravanja velikog broja mečeva večitih rivala BSK-a i SK Jugoslavije. Istorijska je činjenica da dva beogradska kluba svoje mečeve nisu odigravala na navedenoj lokaciji. Do polovine 20-tih godina XX veka dve ekipe su susrete odigravala na tzv. „Trkalištu“. Bio je to stadion koji se nalazio na uglu ulica Bulevara Kralja Aleksandra i Ruzveltove, na mestu na kome se danas nalazi kompleks tehničkih fakulteta. Upravo zbog izgradnje navedenih fakulteta, igralište je bilo srušeno, a klubovi su preseljeni na Topčidersko brdo. BSK je izgradio, za to vreme, velelepni stadion na današnjoj adresi Humska 1, dok je stadion SK Jugoslavije izgrađen na lokaciji

današnjeg stadiona FK Crvena zvezda. Treba istaći da je stadion BSK-a koji je u to vreme primao oko 30.000 gledalaca smatran najvećim i najmodernijim stadionom na Balkanu tog doba.

Druga neoprostiva greška učinjena je u ekranizaciji jednog od susreta večitih rivala. Naime, fudbaleri BSK-a su na teren izašli u svojim, tadašnjim dresovima, plavo-belim sa tamnim šorcevima, dok se fudbaleri SK Jugoslavije pojavljuju u nekim bezličnim tamno plavim, teget dresovima. Dobro je poznata činjenica da je SK Jugoslavija od kraja I svetskog rata nastupala u crveno-beloj opremi (crveni dresovi i beli šorcevi). Iako nisam pobornik raznoraznih zavera, postavlja se pitanje da li je neko želeo i time da prikrije vezu tadašnjeg kluba SK Jugoslavije i, sa današnjim klubom FK Crvena zvezda. Kao veliki zagovornik ideje da su SK Velika Srbija, SK Jugoslavija, SK 1913 i FK Crvena zvezda suštinski jedan klub, nameće se pitanje, da li je (ne)namerna greška učinjena zbog prikrivanja istorije jednog drugog današnjeg kluba. Da li se time želi prikriti istorija o veštačkoj

tvorevini zvanoj večiti derbi između Partizana i Crvene zvezde, s`obzirom da je izvorni beogradski i srpski večiti derbi duel BSK-a i SK Jugoslavije (OFK Beograda i Crvene zvezde, prim. aut.)? Zašto prekrajati istoriju i danas kada je prošlo 30 godina od Tita i 10 od Miloševića?

Poslednje, ali ne i najmanje bitna greška učinjena je kod rezultata ekranizovanog derbija. Naime, u filmu je prikazan jedan od derbija te 1930. godine i završen je rezultatom 2:0 u korist BSK-a. Ukoliko baratamo istorijskim činjenicama, dolazimo do podatka da su te 1930. godine BSK i SK Jugoslavija odigrali ukupno pet večitih derbija, i niti jedan nije završen pomenutim rezultatom. Od pet susreta BSK je slavio u dva i to rezultatima 4:0 i 2:1, dok ostalih tri SK Jugoslavija rešila u svoju korist rezultatima 4:0, 2:1 i 4:1. Da li je bilo teško doći do navedenih podataka i iskoristiti još par sekundi filma za jedan pogodak fudbalera „crvenih“ kako bi se prikazala barem prava istorijska činjenica?

Svim, gore navedenim, ne želim da umanjujem fantastičan film, ali bi ipak oni koji ulaze u ovakve poduhvate trebali da barataju činjenicama. Ideja projekta je izvanredna, i ostaje nada da će drugi deo ostati bez frapantnih istorijskih grešaka.