20 година Токија – поглед из другог угла

Много тога је у претходних двадесет година речено о Звездином тријумфалном походу на светску куну. Сви Звездаши су милионима пута до сада кроз сећања провлачили голове Југовића и Панчева, искључење Звездиног генија Савићевића, тренутак када Најдоски подиже пехар намењен клупском фудбалском владаоцу планете,…

Међутим, данас када прослављамо пуне две деценије од када је наша Звезда „приморала“ Србију да не спава и када је у вртлогу започетог рата „натерала“ нацију да слави, можемо се подсетити и детаља који су пратили токијско финале, а у претходном периоду су остали у сенци самог сусрета.

*Путовање:

Експедиција Црвене звезде је од Београда до Токија путовала читавих двадесет сати. Прва дестинација је била Москва у којој су се црвено-бели укрцали у Боинг 747 шпанске авио компаније „Ибериа“. Двоспратна летећа грдосија већи део пута одјекивала је смехом

који је допирао из дела у коме су били смештени наши фудбалери. Црвено-бели су своје место нашли у посебном сепареу на спрату авиона, а уз тадашње филмске хитове, пут им је прекраћивао увек за шалу спремни Дарко Панчев. На мети Звездине Кобре превасходно су се налазили земљак Најдоски и Влада Стошић који су били широко познати по тврдичлуку.

И док су сви били мање, више опуштени, једини који је са пуно пажње пратио сва дешавања био је секретар стручног штаба Воја Лалатовић. Воја је константно био у приправности како неко од знатижељних новинара не би узнемиравао играче. Међутим, по слетању на токијски аеродром „Нарита“, ни Воја Лалатовић није успео да спречи новинаре да обаве свој део посла. Блицеви су севали на све стране, а поново је разположен за шали био, ко други до Дарко Панчев. Заслепљен блицевима, мало у шали, а више у збиљи изјавио је:

– Ми се сада исликасмо, а Коло коло ће да се слика у недељу.

* Хотел и тренинзи:

Организатор финалног сусрета Интерконтиненталног купа сместио је све екипе, новинаре и судије у хотел „Tokio prince“. До одигравања сусрета обе екипе имале су своје термине тренинга на Националном стадиону. С`обзиром на гужву која је и тада владала у саобраћају на улицама јапанске престонице, тренер Владица Поповић је један тренинг одржао и у парку поред хотела.

– Боље да трче међу јапанским трешњама, него да губе више сати у аутобусу приликом одласка и доласка до стадиона–

рекао је тада Владица Поповић.

* Утакмица:

О самој утакмици готово се све зна. Пред 62.000 гледалаца, Владимир Југовић је у 20. минуту довео Звезду до предности. Међутим, у 43. минуту су се срца Звездаша заледила. Дејан Савићевић је подлегао провокацији Мигела Рамиреза и одгурнуо га. Овај је пао као покошен, а шведски судија Ротлисбергер је показао директан црвени карон Деји.

Годинама у назад многи су се питали шта је тренер Поповић рекао Савићевићу и играчима у полувремену меча. Нејасноће је разрешио сам Владица Поповић:

– Олакшавајућа околност је била та што се искључење догодило минут, два пре краја полувремена. Деји сам у свлачионици рекао да оде да се истушира и да није време за дискусију, јер у том моменту нисмо били важни нити он, нити ја. Важна је била једино Звезда и оних десет момака који ће истрчати у другом полувремену.

Треба напоменути да се у полувремену догодио још један инцидент. Горан Маза Василијевић је последњи од Звездиних играча напустио

терен. Приликом проласка поред свлачионице Чилеанаца, из ње су истрчала тројица играча Коло кола, а један је копачком коју је држао у руци по лицу ударио Мазу Василијевића, тако да је он раскрвављене усне наставио сусрет.

Наставак је познат. Југовић је у 60. минуту удвостручио предност, а коначних 3:0 дело је Дарка Панчева у 75. минуту. Пехар је први пригрлио Илија Најдоски и славље је могло да почне.

* Славље у Токију:

Нови клупски првак света у фудбалу, екипа Црвене звезде кренула је ка хотелу. Међутим, пут је баш потрајао јер је на сваком семафору аутобус заустављан како би, тада нефудбалски Јапанци, отпоздравили новом прваку света. По доласку у хотел заорило се „Играле се делије…“ из уста Предрага Цунета Гојковића. Интересантно је да је неко у сред недеље у Токију нашао и купио хармонику тако да је штимунг био потпун. Истога дана у Звездином хотелу је и председник Фудбалског савеза Јапана прослављао кћеркину свадбу, тако дасе у једном моменту и он придружио црвено-белом слављу, а Цуне Гојковић је запевао и на јапанском.

* Београдско славље:

Иако се велики сусрет по српском времену играо у 3 часа изјутра, одмах по њеном окончању реке људи слиле су се у центар Београда. Улицама су кружили аутомобили украшени црвено-белим заставама.

Светски шампиони су у Београд стигли 9. децембра око 18 часова и након протокола и фотографисања на сурчинском аеродрому, похрлили су ка Маракани. А тамо,… Развијене црвено-беле заставе, из хиљада грла скандирало се Звезди, играчима, тренеру, руководству, точио се шампањац. Славље је трајало готово пуна 24 часа, а настављено је 15. децембра када је на Маракани у домаћем шампионату гостовао сарајевски Жељезничар који је испраћен туцетом голова у мрежи.

* Неправда токијског успеха:

Као без премца најбољи играч сусрета, Владимир Југовић је требао да добије најновији модел Тојоте – генералног спонзора Интерконтиненталног купа. Југа је на терену добио велики модел кључа, али од кола није било ништа.

– Аутомобил никада нисам добио. Владала је велика еуфорија након победе. Био сам преплављен емоцијама, а Цвеле ми је у једном моменту пришао и рекао ми у фазону да сам мали за такав аутомобил. Нема везе. Не жалим што нисам добио. – истакао је велики Владимир.

* Победа у вихору рата:

Сусрет између Црвене звезде и чилеанске екипе Коло коло одигран је у моменту док се у некадашњој заједничкој држави распламсавао ратни вихор. Коментатор сусрета у Токију Марко Марковић, вероватно по први пут у каријери одрадио је дупли пренос. Док је са једне стране преносио импресије са Националног стадиона у Токију гледаоцима широм наше земље, са друге стране је новинарима окупљеним на стадиону преносио дешавања са ратишта на подручју Борова. Како је и сам Марко МАрковић једном приликом изјавио, добијао је информације да на ратишту сваки погодак Црвене звезде громогласно се прославља паљбом из свих артиљеријских оружја.

* Ретроспектива:

Црвена звезда је као шампион Европе из Барија, у јапанску престоницу стигла са знатно измењеним тимом. У односу на екипу која је шест месеци раније у витрине клуба донела „трофеј са великим ушима“ није било петорице играча. Капитен тима, голман Стеван Стојановић прешао је у белгијски Антверпен, Роберт Просинечки у Реал Мадрид, Драгиша Бинић у Славију из Прага, Слободан Маровић у шведски Норчепинг, а Рефик Шабанаџовић у атински АЕК. Поред њих и тренер Љупко Петровић је каријеру наставио у шпанском Еспањолу.

Међутим, новајлије, које су замениле наведене незаменљиве, ипак су биле довољно квалитетне да планету обоје у црвено-бело. То само говори о начину и квалитету тадашњег рада нашег фудбалског мезимчета.

* Они су Црвену звезду довели до крова света:

Састав тима из Токија:

Милојевић, Радиновић, Василијевић, Југовић, Белодедић, Најдоски, Стошић, Ратковић, Панчев, Савићевић и Михајловић

Стручни штаб:

Тренер: Владица Поповић;

Помоћни тренери: Миодраг Жота Антонијевић и Владимир Петровић Пижон;

Тренер голмана: Ратомир Дујковић;

Кондициони тренер: Предраг Станојевић;

Секретар стручног штаба: Војислав Лалатовић;

Физиотерапеут: Миша Букумировић;

Доктор: Бранко Нешовић

Економ: Стојан Милановић

Руководство клуба:

Драган Џајић – спортски директор;

Владимир Цветковић – финансијски директор

Миша Маринковић – генерални секретар.

ЗВЕЗДА ОПЕТ МОРА БИТИ ВЕЛИКА. ПРОШЛОСТ НАС НА ТО ОБАВЕЗУЈЕ.